Mi smo zemlja u kojoj vlada estrada

Lazar Ristovski, glumac koji je ulogama u velikim filmovima ostavio značajan trag na domaćoj sceni, trenutno snima film „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Takođe, Laza kao producent i glumac sprema seriju „Dream tim“, a u intervjuu za „Blic“ govori o domaćoj filmskoj sceni, projektima koje sprema, koliko je teško dobiti ulogu u inostranstvu… i otkriva da je zbog lika Đorđa u filmu „Sveti Georgije“ odbio ulogu Staljina u jednom stranom filmu.

Kao producent i glavni glumac spremate seriju „Dream tim“.
- Nešto duhovitije skoro nisam čitao. Otac i jedanaest sinova imaju fudbalski klub. Biće to urnebesna serija, ali će, za razliku od poplave loših serija koje se vrte na svim TV kanalima, pored humora imati i neosporni umetnički kvalitet, kakav su imale nekada serije na RTS-u.
Koja ekipa radi seriju?
- Scenarista i reditelj je Miloš Radović, ja ću igrati oca Iku. Glumim ponosnog oca jedanaest sinova. Velikog stručnjaka za fudbal i vernog muža, jer nije imao kada da vara ženu Cigu. RTS je producent serije, a moja producentska kuća „Zillion film“ je izvršni producent.
Snimate i film „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Vaš lik se nalazi u ljubavnom trouglu.
- Takav lik je interesantno raditi samo na filmu, ali ne i u životu. To je vanserijski projekat. Scenario je uradio Dušan Kovačević po svojoj drami koja je zvanično proglašena za jednu od najboljih u srpskoj dramskoj literaturi. Lik Đorđa žandara je veliki izazov. On je u rascepu između ljubavi i patrijarhalne obaveze tog vremena i tog miljea da mora da ubije čoveka s kojim ga žena vara. Nije mu lako, jer on bi hteo da se ne ogreši ni o koga. Moli se Bogu da mu da snage da ne ubije ljubavnika. On je drugačiji od ljudi tog vremena, a od ovih danas da i ne govorimo.
Da li se tokom snimanja družite ili se sve svodi na posao?
- Snimanje je jedno od najtežih na kojima sam bio. Ako je meriti po uloženom trudu, biće ovo, nadamo se, nešto izuzetno u srpskoj kinematografiji. Danju se spava, noću radi, a u međuvremenu ja, kao jedan od producenata, tražim i novac da se ovaj projekat dostojanstveno i završi. Ekipa je velika, tako da uvek ima onih koji zabavljaju ostale.
Priča se da je način na koji se ovaj film snima nešto novo ovde?
- Nije novo. Ovaj projekat je samo preskup da bi ličio na domaće filmove. Film se bavi tematikom kojom se nisu bavili naši filmovi. Prvi Svetski rat je svetla tačka u istoriji srpskog naroda i zato će ovo biti gledan film. Filmovi se ne mogu praviti za dve banke. Mi se trudimo da damo značaj domaćem filmu ne bi li on opstao, a stvarni uspesi domaćeg filma su mali. Koliko godina nijedan srpski film, osim Kusturičinih, nije bio u zvaničnim programima A festivala? Najprestižniji svetski festival Kan u poslednjih dvadesetak godina posetio je sa igranim filmom Kusturica, u pratećim programima Paskaljević i moj film „Belo odelo“. To su činjenice, a naš je problem to što mi mislimo da smo veći nego što jesmo.
Koja je tajna uspeha dobrog domaćeg filma?
- Eto, to je ta zabluda u kojoj živimo mi filmski radnici, mada i vi novinari. Koji je to veliki uspeh novijeg srpskog filma? On ne postoji. U bioskopima je minoran broj gledalaca. Na filmskim festivalima nas nema. Kritika je, kao sastavni deo filmske umetnosti, klanovska, navijačka i bedna. Uvek ima izuzetaka, koji, ipak, ne čine opštu sliku boljom. Najveći uspeh srpskog filma je na domaćim festivalima.
Šta mislite o našoj filmskoj sceni?
- U Srbiji su pomešani pojmovi estradne popularnosti i kvaliteta. Mi smo zemlja u kojoj vlada estrada. To mišljenje se prenelo i na film. Nije najbolji film onaj o kome se najviše piše, niti najbolji glumac onaj čijih slika ima najviše po novinama.
Osim glume, već dugo radite i kao producent?
- Kao producent radim već deveti film. Moji filmovi su bili na svim većim festivalima u svetu - Kan, Berlin, Toronto, San Sebastijan, Karlovi Vari i to smatram velikim uspehom. Radim i kao producent, ali ja sam glumac i samo glumac. Ostala moja zvanja su iznuđeni potezi, hobiji, koji mi idu od ruke. Ja znam i da jedrim, i da igram fudbal, i da ronim i da gađam lukom i strelom…
Da li je film „Belo odelo“ bio samo kraći izlet u režiserske vode?
- To je bila priča iz života koju sam želeo da ispričam. Ako bude još nekih, ja ću ponovo sesti u rediteljsku stolicu. U stvari… reditelj najmanje sedi na snimanju.
Glumili ste se i u inostranstvu.
- Snimanja su svugde ista. To je zanat kojim ili vladaš ili ne. Različite su kuhinje na snimanju i para koju zaradiš.
Da li je teško ostvariti karijeru u inostranstvu?
- To ne znam jer je moja karijera u inostranstvu mala, a iskreno ja se nisam ni trudio da je napravim. Snimio sam nekoliko filmova u Italiji, u Nemačkoj i Češkoj. Imao sam agenta, ali sam toliko bio zauzet ovde da sam morao da odbijem kada god me je zvao da radim. Ipak, mene filmski svet napolju poznaje jer sam bio na najvećim festivalima. Prošetao se crvenim tepisima, osvajao nagrade. Poznaju me strani reditelji, poznaje me čak i publika na ulici u nekim zemljama Evrope, što godi mojoj sujeti.
Koliko vam je uloga u „Bondu“ značila?
- Osim što dobijam gomile pisama od fanova Bonda, ništa specijalno. Kasting menadžer tog filma, Debi Mekvilijams me je zvala i za ulogu Staljina u jednom filmu, ali sam morao da odbijem jer igram Đorđa.
Na domaćoj sceni ste od 1977. i filma „Hajka“ gde ste igrali Ivana.
- Od Žike Pavlovića pa sada do Srđana Dragojevića prošao je ceo jedan filmski život. Živeo sam taj život u jednoj skromnoj i siromašnoj filmskoj familiji, u kojoj smo se mnogo trudili da učinimo život jedni drugima i publici lepšim. Igrali smo i radovali se često bez razloga.